EKOLOŠKA RESTORATIVNA PRAVDA 2

Restorativni pristupi šteti po Prirodu

Unapređenje prava Prirode putem restorativne pravde

Uvod

Škotska advokatska firma Living Law nedavno je objavila odličan izveštaj koji analizira pravni razvoj u pogledu priznavanja prava Prirode u sudskoj nadležnosti Novog Zelanda, Kolumbije, Ekvadora, Bolivije i Indije. [1]

Izveštaj između ostalog opisuje kako razvoj prava Prirode u jednoj zemlji može stimulisati priznavanje ovih prava u drugim sudskim nadležnostima, kao što je bio slučaj sa Novim Zelandom i Indijom. [2]

Analizira razvoj prava Prirode u kontekstu ciljeva održivog razvoja, klimatskih promena i planetarnih granica Zemlje.

Rastući pokret, u pravi čas, za prava Prirode daje nadu, ali izveštaj takođe ukazuje na stalne izazove u primeni odredbi o pravima prirode u zakonodavstvu i sudskim presudama. Sprovođenje prava Prirode često je problematično, posebno kada se prava Prirode moraju „podržati” protiv dobro utvrđenih imovinskih prava. [3]

Mislim da ako težimo da odredbe o pravima Prirode i presude postanu „živi zakon” zemlje, umesto simboličkog zakona ili sporadičnih pobeda, na kraju se svodi na to da integrišemo pogled na svet svojstven pravima Prirode: shvatanje da smo povezani sa prirodnim svetom, da je Priroda zajednica kojoj pripadamo, a ne roba da je iskoristimo.

Ovaj pogled na svet prirodno odomaćen kod domorodačkih naroda koji su bili glavni zagovornici zakona o pravima Prirode, a globalno se „usvajaju” zahvaljujući delimičnom pokretu kao što je Globalna Alijansa za Prava Prirode – GARN, [4] institucionalna podrška UN Inicijativa U Harmoniji sa Prirodom, [5] stipendijama [6] i filmovima. [7] Ovaj članak razmatra mogućnost da restorativna pravda igra ulogu u ovom obećavajućem razvoju događaja.

Kao što se kaže u izveštaju za„ Davanje glasa Prirodi”, potrebno je kreativno razmišljanje kako bi se osiguralo da su naši zakoni ispravno orijentisani na život unutar planetarnih granica i kako bi se sprečili ekološki i socijalni sukobi. Da li bi restorativna pravda mogla postati još jedan put za unapređenje prava Prirode?

 Šta je restorativna pravda?

Restorativna pravda je brzorastući društveni pokret i skup praksi kojima je cilj preusmeriti retributivni (kažnjavajući) odgovor društva na zločin. Pojavio se u Severnoj Americi tokom 1970-ih kada su alternativni pristupi krivičnopravnom sistemu, poput alternativnog rešavanja sporova, postajali trend. 

Nastao je zajedno sa “pokretom za prava žrtava”, koji se zalagao za veće učešće žrtava zločina u procesu krivičnog pravosuđa, kao i za upotrebu restitucije (povraćaja prava) kao kompenzaciju za gubitke. Slučaj iz 1974 u Kitcheneru, Ontario, Kanada, smatra se početnom tačkom današnjeg pokreta restorativne pravde. Ovaj „ Kitchenerov eksperiment”; zahtevao je da se dvoje tinejdžera  sastanu sa oštećenim i plate naknadu svakom od dvadeset i dvoje ljudi čiju su imovinu uništili. [8]

Menonitska crkva je imala važnu ulogu u sprovođenju prvih procesa pomirenja žrtava i prestupnika u Kanadi i SAD. U isto vreme, mnoge vrednosti, principi i prakse restorativne pravde odražavaju vrednosti domorodačkih kultura poput Maora na Novom Zelandu i naroda Kanade i SAD-a. U ovim autohtonim kulturama, članovi zajednice, predvođeni starešinom, kolektivno učestvuju u pronalaženju rešenja za sukob.  

Restorativna pravda na zločin gleda ne kao na depersonalizovano kršenje zakona, već kao na zlo protiv drugih članova zajednice. Uključuje procese zasnovane na zajednici, koji nude inkluzivan način postupanja sa prestupnicima i žrtvama zločina putem „olakšanih” (uz posrednika) sastanaka. Ovi sastanci predstavljaju forum na kojem prestupnici mogu preuzeti odgovornost za svoje prestupe. Restorativni procesi osnažuju žrtve pozivajući ih u srce krivičnog postupka.

Žrtve dobijaju pozitivno, sigurno okruženje u kojem se može odgovoriti na ključna pitanja, izraziti emocionalne i materijalne potrebe i započeti isceljenje. Restorativni procesi usredsređeni su na odgovornost i teže popravljanju štete nanete krivičnim delom primenom praktičnog odgovora i prema potrebi odgovarajućih sankcija. Oni takođe stvaraju mogućnost pomirenja

Postoje četiri glavne vrste restaurativnih procesa: [10]

  • Konferencija žrtva-prestupnik: postupak koji žrtvama zločina pruža mogućnost da se upoznaju sa prestupnikom u sigurnom i strukturiranom okruženju, sa ciljem da učinioca učini odgovornim direktno za svoje ponašanje, istovremeno pružajući pomoć i naknadu žrtvi.
  • Konferencije u zajednicama i porodičnim grupama: sastanak žrtava, prestupnika i njihovih porodica i zajednica, predvođen obučenim pomagačem (facilitatorom), na kojem pogođene strane razgovaraju o tome kako su oštećene krivičnim delom i kako bi prestupnik mogao najbolje da popravi štetu.
  • Krugovi izricanja kazni: postupak usmeren na zajednicu, sproveden u partnerstvu sa krivično-pravnim sistemom, radi postizanja konsenzusa o odgovarajućem planu izricanja kazne koji se bavi zabrinutostima svih zainteresovanih. Ovi krugovi, koji se ponekad nazivaju mirovnim krugovima, koriste tradicionalne (autohtone) rituale i strukture krugova.
  • Popravni odbori zajednice, alternativa krivičnopravnom sistemu.

Restorativni procesi se mogu primeniti zajedno sa retributivnim sankcijama (novčane kazne / zatvor), kao deo osuđenikovog „ postupka rehabilitacije”, ili, ako tužilaštvo ili sudija tako odluče, umesto retributivnih sankcija(novčane kazne / zatvor),  .

Restorativna pravda beleži rast u svetu od 1990-ih. Većina akademskih studija sugeriše da čini manje verovatnom činjenicu da će prestupnici ponovo počiniti prekršaj. Studija iz 2007. godine takođe je utvrdila da je imala najvišu stopu zadovoljstva žrtava i odgovornosti počinioca od bilo kog postupka pravde. [11] Primenjuje se na pojedinačne krivične slučajeve i na prekršaje širom sistema, od kojih je Južnoafrička komisija za istinu i pomirenje najpoznatiji primer.    

Na Novom Zelandu i u Australiji restorativna pravda se primenjuje na zločine u životnoj sredini, o čemu ću uskoro raspravljati u sledećem paragrafu.

Primena restorativne pravde na zločine u životnoj sredini

Restorativna pravda se može primeniti na krivična dela protiv životne sredine i zalaganje optuženog za ispravljanje greške i može uključivati obnavljanje prirodnog okruženja. 

Postoji nekoliko mogućih ishoda oporavljanja (restauracije) u slučaju zločina u životnoj sredini: izvinjenje, obnavljanje štete po životnu sredinu i sprečavanje buduće štete, kompenzacijsko obnavljanje okruženja negde drugde ako pogođena sredina ne može da se vrati u svoje prethodno stanje, plaćanje odštete žrtvama i zajednici, kao i uslužni rad

Mere koje se bave budućim ponašanjem, kao što je ekološka revizija aktivnosti kompanije koja prestupa ili ekološka obuka i edukacija zaposlenih u kompaniji, takođe su mogući ishodi. [12]

Restorativna pravda važan je element u izricanju presuda na Novom Zelandu od 2002. Prema izveštaju Ministarstva za životnu sredinu iz 2012. godine, između 1. jula 2001. i 30. septembra 2012. godine, postupak restorativne pravde je korišćen u 33 tužilaštva u skladu sa Zakonom o upravljanju resursima na Novom Zelandu.[13] U Australiji, Sud za zemlju i životnu sredinu Novog Južnog Velsa takođe koristi restorativne procese u rešavanju prekršaja iz oblasti životne sredine. Australijska viktorijanska Agencija za zaštitu životne sredine koristi konferencije restorativne pravde u zajednicama pogođenim ekološkom štetom.

Predstavljanje Prirode na  konferencijama za restoraciju Prirode

Priroda se ponekad prepoznaje kao žrtva ekološkog kriminala i predstavlja u procesu obnavljanja (restauracije). Kako piše sudija Brian Preston: „Ljudi nisu jedine žrtve ekoloških zločina. Biosfera i ne-ljudska biota imaju suštinsku vrednost nezavisno od njihove korisnosti ili instrumentalne vrednosti za ljude.
Kad su oštećeni ekološkim kriminalom, biosfera i ne ljudska biota takođe su žrtve. 

Šteta se može proceniti iz ekološke perspektive; ne mora biti antropocentrična (usmerana samo na ljude) (…).
Ako je životna sredina prepoznata kao žrtva ekološkog kriminala i zastupljena u procesu restorativne pravde, ona postaje osnažena. Okruženju se daje glas, valjanost i poštovanje.
Ovo samo po sebi predstavlja transformativni čin jer prepoznaje suštinsku vrednost okoline.

Ishodi restauracije koji uključuju sprečavanje buduće štete po životnu sredinu i obnavljanje i popravljanje prošlih šteta po životnu sredinu takođe su transformišući. Davanjem glasa Prirodi i prepoznavanjem i lečenjem kao žrtve, transformiše se i odnos čovečanstva sa okolinom. [14] Što se tiče odgovarajućeg predstavnika elemenata prirode oštećenih ekološkim zločinima, sudija Preston piše:

„Na izbor predstavnika uticaće zločin i naneta šteta. Na primer, za prekršaj zbog zagađenja vode koji utiče na kvalitet reke, zajednicu koja je koristi i korisnosti reke, kao i samu reku koja je takođe žrtva, može je predstavljati vladina ili nevladina organizacija odgovorna za zaštitu rečnih ekosistema. Slično tome, za krivična dela koja uključuju oštećenje luka i uvala, zajednicu i luke mogu predstavljati vlade ili nevladine organizacije odgovorne ili angažovane u zaštiti luka.  Za prekršaje koji uključuju seču drveća ili autohtonog rastinja bez pristanka, drveće i vegetacionu zajednicu čiji je drvo bilo deo, mogu predstavljati vladine i nevladine organizacije odgovorne ili angažovane u zaštiti, oporavljanju ili obnavljanju domaće vegetacije (…).

Tamo gde su Priroda, flora i fauna žrtve, surogat žrtva mora biti u stanju da u restorativnom procesu donese ekocentričnu, a ne antropocentričnu perspektivu. Kao i kod budućih generacija, činjenica da životna sredina i ne ljudska biota nisu u stanju da izraze svoje tvrdnje i nedoumice nije neizostavni problem. Može biti imenovan predstavnik koji će govoriti u njihovo ime.”[15]

Drveće i reke predstavljala je surogat žrtva na nekoliko novozelandskih konferencija o restorativnoj pravdi: U gradskom veću Auckland-a protiv Carlton Gore Road Ltd i Carri, Mari-Anne Catherine McKai Love, [16] i u Savetu okruga Rodnei i Sam Josh-u Tupou-u, [17] okruženje pogođeno uništavanjem i sečom drveća bez saglasnosti  predstavljalo je lokalno veće koje je bilo odgovorno za sprovođenje zakona koji štite vegetaciju u tom području.

U tim slučajevima drveće se smatralo žrtvom i predstavljalo se kao takvo na konferenciji.
U Regionalnom savetu Vaikato vs Slučaj Huntli Kuarries Ltd, [18] reka je na konferenciji restorativne pravde predstavljena kao sama žrtva. U ovom slučaju, padavinske vode natovarene sedimentima ilegalno su ispuštene iz kamenoloma prestupnika što je uticalo na kvalitet reke Vaikato, reke od posebnog kulturnog značaja za lokalni narod Maori Taiui. Reku je na konferenciji o restorativnoj pravdi predstavljao predsednik Društva za unapređenje reke Donja Vaikato. Ishod restorativne konferencije bio je da je prestupnik morao da donira Društvu za unapređenje reke Donje Vaikato umesto novčane kazne. Prestupnik je to učinio, a zatim je otpušten bez osude.    

U gradskom veću Oklanda protiv G B Shaw i B & C Shaw Limited, [19] restorativni ishod konferencije podrazumevao je obnavljanje fizičkog okruženja. Graditelj je zbog koristi srušio zaštićeno drvo pohutukawa.

 Na konferenciji na kojoj se okrivljeni javno izvinio, dogovoreno je da će optuženi na imanju zasaditi novo drvo pohutukawa, platiti arboristi da ga održava pet godina,u skladu sa nalogom za izvršenje, da donira zajednici 20 000 američkih dolara za kupovina 200 stabala za sadnju u susedstvu i da priloži troškovima Saveta.

Prilikom izricanja presude sudija je prihvatio plan ishoda, a optuženi povratnik izbegao je tri meseca zatvora (delimično i zbog postupka restorativne pravde), ali je kažnjen sa 80.000 američkih dolara. [20]Ovaj pregled slučajeva je jezgrovit, ali pokazuje potencijal restorativne pravde da unapredi prepoznavanje prirode kao žrtve i da opravda prava prirode

Da li će ovi rani novozelandski primeri predstavljanja prirode na konferencijama restorativne pravde stimulisati slične prakse u drugim zemljama, kao što je bio slučaj sa priznavanjem prava reke Vhanganui? [21] Uz sve veću podršku pravima prirode, čini se da je pravo vreme da se ekocentrične perspektive integrišu u restorativne odgovore na zločine u životnoj sredini.

Zaključak

Da li bi metoda za rešavanje štete Prirodi, poput restorativne pravde, orijentisana na zajednicu i sa ljudskim starateljima koji predstavljaju prirodne elemente žrtve zagađenja, mogla unaprediti prava prirode i ekocentrični pogled na svet koji je u osnovi? Restorativna pravda je sistemski način rešavanja štete prouzrokovane zločinom.

Prava Prirode gledaju na štetu po životnu sredinu iz sistemske perspektive; sistem je šira zemaljska zajednica. I restorativna pravda i prava Prirode imaju autohtone korene. [22] Činjenica da restorativna pravda koristi autohtone procese kao što su (mirovni) krugovi može stvoriti povoljno okruženje za pristupe pravima Prirode da bi ih ojačala.

Da ponovimo reči sudije Briana Prestona, „Ako je životna sredina prepoznata kao žrtva ekološkog kriminala i zastupljena u procesu restorativne pravde, ona postaje osnažena. Okruženju se daje glas, valjanost i poštovanje. Ovo samo po sebi predstavlja transformativni čin jer prepoznaje suštinsku vrednost okoline.”

Restorativna pravda omogućava širok spektar vrednosti, uključujući duhovne i emocionalne vrednosti, i mora se izraziti i slediti kulturološki odgovarajuće procedure. [23] Zahvaljujući ovom “otvorenom” karakteru, moglo bi biti izuzetno pogodno davanje prostora za pristupe pravima prirode, onome što predstavlja ugrožavanje životne sredine, ko može biti žrtva takvog kršenja, a kako bi “obnavljanje”, moglo izgledati. 

Suočavanje prestupnika sa štetnim efektom njegovih / njenih postupaka na svet prirode, u idealnom slučaju, moglo bi doprineti njegovom / njenom ekološkom buđenju. Ovo suočavanje može pomoći prestupniku da se počne drugačije odnositi prema prirodnom svetu i da počne internalizovati (  proces usvajanja socijalnih normi, standarda ponašanja i doživljavanja)  vrednosti svojstvene pravima prirode. 

Po rečima sudije Prestona, “Davanjem glasa okolini i prepoznavanjem i lečenjem kao žrtve, može se transformisati odnos čovečanstva sa okolinom.”[24] Čini se da restorativna pravda kao takva ima veliki potencijal kao put za unapređenje prava prirode.

Ovaj članak je objavljen u četvrtom izdanju Svesnog advokata.  

Link This article was featured in the fourth edition of the Conscious Lawyer.

[1] Izveštaj “Giving Nature a Voice – Granting Nature Legal Rights”, možete pročitati na: https://www.livinglaw.co.uk/single-post/2018/07/06/Giving-Nature-a-Voice—Granting-Nature-Legal-Rights-a-progressive-path-to-balance-between-people-and-the-nature-world.

[2] U slučaju Indijskog Ganges / Iamuna, sudije su navele primer reke Vhanganui, koju je vlada Zelanda samo nedelju dana ranije proglasila živim bićem sa punim zakonskim pravima. Videti https://www.theguardian.com/world/2017/mar/21/ganges-and-yamuna-rivers-granted-same-legal-rights-as-human-beings.

[3] Presuda Ustavnog suda Ekvadora iz 2015. godine u slučaju o farmi škampa smeštenoj unutar zaštićenog prirodnog područja; videti http://vjel.vermontlaw.edu/courts-meet-nature-real-case-rights-nature.

[4] https://therightsofnature.org/.

[5] http://harmonywithnatureun.org/. Sklad sa prirodom nedavno je Generalnoj skupštini UN podneo izveštaj o pravima prirode na razvoj.

[6] Pogledajte rad između ostalih Cormac Cullinan, Michelle Malonei, Linda Sheehan, Polly Higgins i Valerie Cabanes

[7] Na primer film Ujedinjene prirode: Ujedinjene nacije svih Vrsta; http://therightsofnature.org/united-natures-movie/.

[8] https://charterforcompassion.org/restorative-justice/restorative-justice-some-facts-and-history.

[9] McElrea, F. (2004),; Upotreba restorativne pravde u tužilaštvima RMA &амп; rskuo ;, Predavanje lososa 2004. Udruženju za upravljanje resursima, 27. jula 2004., videti takođe Časopis za upravljanje resursima br.. 1, str.  2.

[10] https://en.wikipedia.org/wiki/Restorative_justice.

[11] https://en.wikipedia.org/wiki/Restorative_justice.

[12] Sudija Brian J. Preston, Korišćenje restorativne pravde za zločine protiv prirodne sredine, Žurnal kriminalnog prava, 2011, 35(3):136-153, https://papers.ssrn.com/sol3/papers.cfm?abstract_id=1831822 on p. 17.

[13] Sudija Nicola Pain, Justice Rachel Pepper, Millicent McCreath, John Zorzetto, Restorativna pravda za ekološki zločin: suprostavljeno iskustvo, Međunarodna unija za zaštitu prirode Akademija za ekološko pravo Kolokvijum 2016 Oslo Norveška 22. jun 2016, str. 15.

 [14] Sudija Brian J. Preston, Korišćenje restorativne pravde za zločine protiv prirodne sredine, str. 12, 14, 22 i 23.

[15] Ibidem, p. 14.

[16] Auckland District Court (McElrea DCJ), 11 April 2005.

[17] Auckland District Court (Judge JP Doogue), 28 February 2005.

[18] Waikato Regional Council v Huntly Quarries Ltd and Ian Harrold Wedding, Auckland District Court (McElrea DCJ), 30 Juli 2003 i 28 Oktobar 2003.

[19] DC Auckland, CRN 20050040131612, 2 March 2006, Judge McElrea.

[20] Deborah Clapshaw, Restorativna pravda u procesuiranju upravljanja resursima – perspektiva facilitatora, str. 4 i 5, dostupno na http://www.deborahclapshaw.co.nz.

[21] Možda takvi slučajevi već postoje i izbegli su moju pažnju; Najviše me zanima da učim o njima. Ako znate za takve slučajeve, molim vas pošaljite mi e-mail na fvijdekop @ gmail. com, hvala ti.

[22] U procesima odlučivanja, na primer, autohtonih naroda Moluccan, zastupljene su Zemlja i buduće generacije.

[23] McElrea, F. (2004) „Upotreba restorativne pravde u procesuiranju RMA” Predavanje o lososu 2004. Udruženju za upravljanje resursima, 27. jula 2004., videti takođe Časopis za upravljanje resursima br.1, str. 6.

 [24] Sudija Brian J. Preston, Korišćenje restorativne pravde za zločine protiv prirodne sredine, str. 12, 14, 22 i 23.