Reka Drina, Srbija
Prava Prirode obuhvataju pravnu i sudsku praksu pravne teorije koja opisuje urodjena ( neraskidiva) prava povezana sa ekosistemima i vrstama, slično konceptu osnovnih ljudskih prava. Koncept prava Prirode“ izaziva“ zakone 20. veka, koji su uglavnom utemeljeni u neispravnom okviru da je Priroda „resurs“, koji treba posedovati, koristiti i degradirati. Pristalice tvrde da zakoni utemeljeni u Prirodinim pravima bolje usmeravaju čovečanstvo da deluje na način koji je u skladu sa modernom naukom zasnovanom na sistemu, koja pokazuje da su ljudi i priroda u osnovi povezani.
Ova škola mišljenja potkrepljena je uz pomoć dva osnovna pravca rasuđivanja:
Prvo, pošto se priznavanje ljudskih prava delom temelji na filozofskom uverenju da ta prava proizlaze iz sopstvenog postojanja, logično sledi da neraskidiva prava (Prirode) prirodnog sveta proizlaze, takođe iz same cinjenice postojanja tog istog sveta (Prirode).
Drugi i pragmatičniji argument tvrdi da sam opstanak ljudi zavisi od zdravih ekosistema, pa zaštita prava prirode zauzvrat unapređuje ljudska prava i njihovu dobrobit.
Iz perspektive prava Prirode, većina zakona o životnoj sredini 20. veka zasniva se na zastarelom okviru koji smatra da se Priroda sastoji od zasebnih i nezavisnih delova, a ne od komponenata veće celine. Značajnija kritika je što ti zakoni imaju tendenciju da budu podređeni ekonomskim interesima i imaju za cilj reagovanje i samo delimično ublažavanje ekonomske degradacije, umesto uspostavljanja prava Prirode za napredovanje, kao svoj primarni cilj. Ova kritika postojećih zakona o životnoj sredini važna je komponenta taktike kao što su parnice zbog klimatskih promena kojim se želi prisiliti društvena akcija na ublažavanje klimatskih promena.
Od 2019. godine zakoni o zaštiti Prirode postoje na lokalnom i nacionalnom nivou u 12 zemalja, uključujući desetine gradova i okruga širom Sjedinjenih Država, u obliku ustavnih odredbi, ugovornih sporazuma, statuta, lokalnih uredbi i sudskih odluka.
Osnovne postavke
Pristalice prava Prirode tvrde da, kao što su ljudska prava sve više priznata u zakonu, tako i prava Prirode moraju biti priznata i ugrađena u ljudsku etiku i zakone. [1] Ova tvrdnja potkrepljena je sa dva obrazloženja (argumentacije) : da ista etika koja opravdava ljudska prava opravdava i prava Prirode, te da vlastito preživljavanje zavisi od zdravih ekosistema. .<href=“#cite_note-Berry_1999-2″>[2]<href=“#cite_note-Stone_1996-3″>[3]<href=“#cite_note-Nash_1989-4″>[4]
Prvo, tvrdi se da ako urodjena (neraskidiva) ljudska prava proizilaze iz ljudskog postojanja, logično pitanje je da li i urodjena prava prirodnog sveta proizlaze iz sopstvenog postojanja. [5] Ljudska prava i s njima povezane dužnosti za zaštitu tih prava proširile su se tokom vremena. [3] [6] Najvažnije je to što su Ujedinjene nacije 1948. godine usvojile Univerzalnu deklaraciju o ljudskim pravima (UDHR) formalno priznale široke kategorije neotuđivih ljudskih prava.
Sastavljači UDHR-a izrazili su svoje uverenje da koncept osnovnih ljudskih prava nije proizašao iz „odluke svetovne sile (političke sile ili volje) već iz činjenice da postoji“ [7]
Neki naučnici su stoga tvrdili da s obzirom na to da osnovna ljudska prava proizlaze iz sopstvenog postojanja, prava Prirode slično proističu iz postojanja same prirode, pa bi ljudski pravni sistemi trebalo da nastave da se šire, da uvažavaju i priznaju prava Prirode.. [1] [2] [11] Neki značajni zagovornici ovog pristupa uključuju U. S. istoričara kulture Thomas Berrija, [9] [10] južnoafričkog advokata Cormac Cullinana, indijskog fizičara i eko-socijalnog zagovornika Vandanu Shivu i kanadskog profesora prava i specijalnog izveštača za ljudska prava i životnu sredinu Un-a Davida Boyda.<href=“#cite_note-UNGA_A/71/266_2016-12″>[12]<href=“#cite_note-Boyd_2017-13″>[13]<href=“#cite_note-Rai_2020-14″>[14]
Thomas Berri predstavio je filozofiju i etiku zakona pod nazivom Zemaljska sudska praksa (pravna nauka o Zemlji) koja identifikuje zemaljske zakone kao primarne i daje razloge da sve zbog činjenice svog postojanja ima suštinsko pravo da bude i evoluira (razvija se). [8] [9] [10] Pravnu nauku o Zemlji sve više prepoznaju i promovišu pravni naučnici, Ujedinjene nacije, zakonodavci, filozofi, ekološki ekonomisti i drugi stručnjaci širom sveta kao temelj za upravljanje usmereno na Zemlju ( a ne na čoveka kao do sada), uključujući zakone i ekonomske sisteme koji štite fundamentalna prva Prirode.
Drugo, podrška pravima Prirode takođe je ustanovljena utilitarnim argumentom da čovečanstvo može dugoročno napredovati prihvatanjem integrisanog ljudskog suživota sa svetom prirode. [15] Berri je primetio da je koncept ljudskog blagostanja izveden iz prirodnih sistema bez osnovnog prava na postojanje u osnovi nelogičan, [2] i da štiteći prirodna prava, ljudi unapređuju sopstveni interes. [13] [14]
Pravni i filozofski koncept prava Prirode nudi prelazak sa okvira Prirode kao svojine ili resursa na Prirodu kao međusobno povezanog partnera „Zemaljske zajednice“. Ova škola mišljenja ima za cilj da sledi isti put kojim su počinjali pokreti za ljudska prava, gde se u početku priznavanje prava „bezakonicima“ smatralo „nezamislivo“, ali je kasnije sazrelo u široko prihvaćeni pogled na svet. [3]
Profesor prava sa Univerziteta u Južnoj Kaliforniji Christopher Stone opširno je pisao o ovoj temi u svom osnovnom eseju „Treba li drveće da ima svoj pravni položaj„, koji navodi neslaganje Američkog Vrhovnog suda u predmetu Sierra Club protiv. Morton-u za stav da „pitanja (rešenje problema) životne sredine treba da ponudi sama [priroda]“ [4] [16]
Kao što su opisali Stone i drugi, ljudska prava su sve više „pronađena“ ; vremenom i proglašena „očiglednim“, kao u Američkoj Deklaracija o nezavisnosti, čak i tamo gde u suštini ne postoji u zakonu. [3] [4] Uspesi prošlih i sadašnjih pokreta za ljudska prava pružaju lekcije trenutnom pokretu da proširi obim „Zemljine zajednice“ te da uključi prirodne sisteme i vrste kao entitete sa svojim pravima. [6] [17]
Osnove i razvoj
Kritika antopocentričnih pravnih sistema (čovek u centru kao najvažniji)
Pristalice prelaska na ekološki zaštićeniji pravni sistem tvrde da trenutni pravni i ekonomski sistemi propadaju jer Prirodu smatraju osnovnom svojinom koja se može uništavati zbog profita i ljudske želje. [2] [18] [19] Oni ističu da je perspektiva Prirode kao prvenstveno ekonomskog resursa već toliko uništila neke ekosisteme i vrste da ugledni stručnjaci za politiku sada ispituju „trijažu ugroženih vrsta“, strategije za odlučivanje koje vrste će „pustiti“ da nestanu umesto da preispituje ekonomiju koja pokreće uništenje.
Iako zakoni o životnoj sredini 20. i 21. veka omogućavaju određeni nivo zaštite ekosistema i vrsta, tvrdi se da takve zaštite ne zaustavljaju, a kamoli preokreću opšte propadanje životne sredine, jer je Priroda po definiciji podređena antropogenim i ekonomskim interesima, a ne biocentričnom blagostanju (vrednost, blagostanje svih živih bića). [1] [22] [23]
Pristalice prava Prirode tvrde da preispitivanje važećih zakona o zaštiti životne sredine iz okvira prava Prirode pokazuje ograničenja trenutnih pravnih sistema. Na primer, američki Zakon o ugroženim vrstama daje prioritet zaštiti postojećih ekonomskih interesa, aktivirajući se samo kada vrste populacije idu ka izumiranju. [21] Suprotno tome, „Zakon o zdravim vrstama“ dao bi prioritet unapređenju vrsta populacija i „olakšao uvođenje“ ekonomskih sistema koji vode očuvanju vrsta. [21]
Kao još jedan primer, Okvirna direktiva Evropske unije o vodama iz 2000. godine, koja je „široko prihvaćena kao najosnovniji i najambiciozniji deo evropskog zakonodavstva o životnoj sredini do danas“, [24] oslanja se na cilj „dobrog statusa“ svih voda EU, što uključuje razmatranje potrebnih „ekoloških tokova“. [25] Međutim, decenijama nakon usvajanja Direktive, ne postoji definicija EU-a „ekološki protok“, niti zajedničko razumevanje kako ga treba izračunati, uprkos naučnom napretku u identifikovanju veza između protoka i ekologije (ekološkog protoka vode). Okvir za zaštitu Prirode prepoznao bi ne samo postojeće ljudsko pravo na vodu za osnovne potrebe, već bi prepoznao i vlastita prava plovnih puteva na adekvatne, pravovremene, čiste tokove vode i u skladu s tim definisao takve osnovne ekološke potrebe. [26]
Osnovna nauka i etika
Savremeni zakoni o zaštiti životne sredine počeli su da nastaju šezdesetih godina prošlog veka iz osnovne perspektive životne sredine, kako bi se njima najbolje upravljalo pojedinačnim elementima . [27] Na primer, američki zakoni poput Zakona o čistoj vodi, Zakona o čistom vazduhu, Zakona o ugroženim vrstama, Zakona o zaštiti morskih sisara i brojni drugi počeli su da se usvajaju početkom sedamdesetih godina kako bi se različitim elementiima prirodnog sveta bavili odvojeno od ostali elemenata istog tog sveta. Neki zakoni, poput američkog Nacionalnog zakona o ekološkoj politici pozvao je na sveobuhvatnu analizu predloženih infrastrukturnih projekata i zahtevao otkrivanje očekivanih negativnih uticaja na životnu sredinu. Međutim, nije predviđao preduzimanje mera za rešavanje tih uticaja kako bi se osiguralo zdravlje ekosistema i vrsta. [21]
Ovi zakoni odražavali su nauku tog vremena, koja se temeljila na redukcionističkoj analizi prirodnog sveta; moderno sistemsko shvatanje prirodnog sveta i integrisano mesto ljudi sa njim još uvek je bilo u razvoju. [28] Prvi veći udžbenik o ekološkim naukama, koji je prirodni svet opisao kao sistem, a ne kao zbirku različitih delova, nastao je tek 1983. godine.. [<href=“#cite_note-Capra_1996-29″>[28]<href=“#cite_note-Odum_1983-30″>[29] Hipoteza Gaia, koja je ponudila naučnu viziju sveta kao samoregulišućeg, složenog sistema, prvi put je nastala 1970-ih. [30] Dinamika sistema je slično počela da se razvija iz poslovnog fokusa, uključujući socijalno-ekonomske i prirodne sisteme, počev od 1970-ih. [31] Od tada se naučne discipline približavaju i napreduju na konceptu da ljudi žive u dinamičnom svetu zasnovanom na odnosima koji „poriču mogućnost izolacije“. [32] [28]
Dok se nauka krajem 20. veka preusmerila na sistemsku perspektivu, opisujući prirodne sisteme i ljudske populacije kao fundamentalno povezane na zajedničkoj planeti, [15] zakoni o zaštiti životne sredine uglavnom nisu evoluirali sa ovom promenom. Redukcionistički američki zakoni o životnoj sredini doneti početkom 1970-ih ostali su uglavnom nepromenjeni, a drugi nacionalni i međunarodni zakoni o zaštiti životne sredine na sličan način nisu prihvatili modernu nauku o sistemima. [1]
Lingvista i naučnik iz devetnaestog veka Edvard Paison Evans, rani teoretičar prava Prirode i autor „prve opsežne američke izjave o (. . . ) ekološkoj etici“ je napisao da je svaki čovek „ zaista deo i proizvod Prirode kao i svaka druga životinja, a pokušaj da se postavi izvan nje, izolovan, je filozofski lažan i moralno poguban“ [33] [34] [4]
Thomas Berri je predložio da zakoni društva proizilaze iz zakona Prirode, objašnjavajući da je „univerzum zajednica subjekata, a ne kolekcija predmeta. „[8] Iz naučne perspektive da je sav život proizašao iz konteksta univerzuma, Berri je ponudio etičku perspektivu da je pogrešno gledati na ljude kao na jedine subjekte univerzuma, a sva druga bića su samo kolekcija predmeta koje treba posedovati i koristiti.
Umesto toga, razmatranje života kao mreže odnosa koji se protežu unazad do zajedničkog porekla dodeljuje status subjekta svima, uključujući inherentna (neraskidiva) prava povezana sa tim statusom.
Zakoni zasnovani na priznavanju suštinske moralne vrednosti prirodnog sveta stvaraju novi društveni moralni kompas, koji interakciju društva sa prirodnim svetom efikasnije usmerava ka dobrobiti svih. [35] [36]
Naučnici koji su slično pisali u prilog proširenom ljudskom moralnom razvoju i etičkim obavezama uključuju prirodnjaka Džona Muira i naučnika i šumara Alda Leopolda. Leopold je izrazio da „ kad zemlju vidimo kao zajednicu kojoj pripadamo“ a ne „ robu koja nam pripada“ možemo da počnemo da je koristimo sa ljubavlju i poštovanjem. Leopold je ponudio smernice za primenu svog stava, navodeći da je „stvar ispravna kada teži očuvanju integriteta, stabilnosti i lepote biotske zajednice. Pogrešno je kada teži drugačije. „[6] [4] [a] Berri je slično primetio da je“ ono što čuva i poboljšava ovu livadu u prirodnim ciklusima njene transformacije dobro; ono što se suprotstavlja ovoj livadi ili je negira nije dobro“. [37] [4]
Rezultat naučnog i etičkog napretka vezanih za prirodne sisteme i vrste ogleda se u tome što je predložen novi okvir za pravne i sisteme upravljanja, zasnovan na etici i jeziku koji usmerava ponašanje dalje od ekoloških i socijalnih praksi koje ignorišu ili minimiziraju međusobne veze između čoveka i prirode.. [39] Umesto da vizija pukog „održivog razvoja“ odražava okvir prirode koji se „održava“ kao ekonomska sirovina, s drugestrane naučnici koji podržavaju prava prirode sugerišu da društvo počinje da razmatra vizije poput „naprednih zajednica“, gde „zajednice“ uključuje Prirodu kao pun subjekt, a ne samo kao predmet koji se koristi. [40] [<href=“#cite_note-Sheehan_2015-41″>]<href=“#cite_note-Brown_&_Garver_2009-42″>[41]
Istorija
Zajednički koreni sa autohtonim pogledima na svet
Etička i filozofska osnova pravne teorije prava prirode i pokreta za prirodna prava je pogled na svet poštovanja Prirode, nasuprot „dominaciji nad prirodom“; pogled na svet koji leži u osnovi koncepta prirode kao predmeta i svojstva. Profesor domorodačkog prava Džon Brouz primetio je da „sa autohtonim pravnim tradicijama, priče o stvaranju. . . dajte smernice o tome kako živeti sa svetom“ umesto da živite u suprotnosti s njim. [42] Međunarodna deklaracija domorodačkih naroda iz 2012. godine otkrila je da savremeni zakoni uništavaju zemlju jer ne poštuju „prirodni poredak stvaranja“. [43] Deklaracija je primetila da ljudi „imaju mesto i odgovornosti u prvoj Mojsijevoj knjizi Postanja [43] i imaju koristi od „održavanja radosti dok se stvari dešavaju u harmoniji sa Zemljom i sa celim životom koji ona stvara i održava“. [43] Autohtoni (domorodački )pogledi na svet se poklapaju i ubrzavaju razvoj prava prirode, uključujući Ekvador i Boliviju. [44] [45] [46] Ekvador je izmenio svoj ustav 2008. godine da bi priznao prava Prirode u svetlu uočene potrebe za boljom zaštitom i poštovanjem Pachamame, pojma koji oličava i fizički i duhovni aspekt prirodnog sveta. [12] Bolivija je na sličan način izmenila svoj ustav i donela statute o prirodnim pravima kako bi odražavala tradicionalno autohtono poštovanje Pachamame i pogled na svet na prirodne sisteme i ljude kao deo jedne porodice.
Novozelandska profesorica prava Catherine Iorns Magallanes primetila je da tradicionalni autohtoni pogledi na svet predstavljaju vezu sa Prirodom toliko duboko da se Priroda smatra živim pretkom. Iz ovog pogleda na svet proizilazi odgovornost za zaštitu prirode kao što bi to bio slučaj sa članom porodice, i potreba za pravnom strukturom koja odražava primarni okvir odgovornosti prema prirodnom svetu kao srodstvu. [48]
Zajednički koreni sa svetskim religijama
Mnoge druge svetske verske i duhovne tradicije uvažavaju i imaju poglede na svet uvažavajući prava prirode. [49] Istočne verske i filozofske tradicije prihvataju holističko shvatanje duhovnosti koje uključuje i zemlju. Kineski daoizam i neokonfučijanizam, kao i japanski budizam, uče da je svet dinamično polje sila energija poznato pod nazivom bušo (priroda Bude ili či), materijalna sila koja teče kroz ljude, prirodu i univerzum. Kao što je pionirski neokonfucijanski filozof iz 11. veka Zhang Zai objasnio, „ono što se proteže kroz univerzum smatram svojim telom i ono što upravlja univerzumom smatram svojom Prirodom“. [50] I u hinduizmu i u budizmu, karma („akcija“ ili „izjava“ na sanskritu) odražava stvarnost umreženih odnosa čovečanstva sa Zemljom i univerzumom. [
Budistički koncepti „uslovnog nastanka“ slično smatraju da su sve pojave blisko povezane. Mahayana Budistička „Indra mreža“ simbolizuje univerzum beskrajno ponavljanih međusobnih odnosa, pri čemu niko ne dominira. [51] [15]. Zapadne verske i filozofske tradicije takođe su prepoznale kontekst Zemlje i univerzuma u pružanju duhovnih smernica. Od neolita do bronzanog doba, društva „Stare Evrope“ poštovala su brojna ženska božanstva kao otelotvorenja Majke Zemlje. [28] U ranoj Grčkoj, zemaljska boginja Geja se poštovala kao vrhovno božanstvo. [52] U Filebu i Temeju, Platon je tvrdio da je „svet zaista živo biće obdareno dušom i inteligencijom (. . . ) jedno vidljivo živo biće koje sadrži sva druga živa bića koja su po svojoj prirodi sva povezana“. [53] [54] Srednjovekovni teolog Sv. Toma Akvinski je kasnije pisao o mestu ljudi ne u središtu bića, već kao delu integrisane celine sa univerzumom kao primarnim, navodeći da je „Poredak univerzuma krajnje i najplemenitije savršenstvo u svetu“.
U novije vreme, papa Benedikt XVI, poglavar katoličke crkve, smatrao je „da je poslušnost glasu Zemlje važnija za našu buduću sreću. . . nego želje trenutka. Naša Zemlja razgovara s nama i moramo je slušati i dešifrovati njenu poruku ako želimo da preživimo“. Upozorio je protiv trenutnog puta čovečanstva, navodeći da „najdublji koreni naših sadašnjih neuspeha“ leže u značenju ekonomskog rasta i njegovom pravcu, i sveobuhvatnom pravilu „obožavanog tržišta“. [57] [60] [58]
Kur’an, primarni islamski autoritet u svim pitanjima individualnog i zajedničkog života, dalje odražava da „celo stvorenje slavi Boga samim tim što je. „61“ Naučnici opisuju „krajnju svrhu šerijata“ [62] kao „univerzalno opšte dobro, dobrobit celokupne tvorevine“ [62] i napominju da „ni jedno stvorenje“ u sadašnjosti ili budućnosti, ne može biti isključeno iz razmatranja prilikom odlučivanja o pravcu delovanja“.
Okupljajući zapadne i domorodačke tradicije, nadbiskup Desmond Tutu govorio je o „Ubuntuu“, afričkom etičkom konceptu koji u grubom prevodu prelazi u „Ja sam zato što jesi ti,“ posmatrajući sledeće “Ubuntu posebno govori o činjenici da ne možete postojati kao čovek u izolaciji. Govori o našoj međusobnoj povezanosti (. . . )Previše često o sebi razmišljamo kao o pojedincima, odvojenim jedni od drugih, ne uvažavajući činjenicu da smo povezani i ono što radimo utiče na ceo svet“. [63] [64]
Zajednički koreni sa ljudskim pravima
Ljudska prava razvijala su se vekovima, a najznačajniji rezultat je usvajanje Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima (UDHR) od strane Ujedinjenih nacija 1948. Ključni za razvoj tih prava su koncepti prirodnih prava i prava ljudi koja proizlaze iz samog postojanja čovečanstva. [4]
Peter Burdon, profesor na Pravnom fakultetu Univerziteta u Adelaideu i naučnik koji proučava sudsku praksu prava prirode, proširio je Nashovu analizu, nudeći da je teza o transformativnim prirodnim pravima ,engleskog filozofa i lekara John Locke iz 17. Veka, dovela do Američke revolucije, kroz koncept da je Britanska monarhija uskraćivala kolonistima njihova prirodna prava. [65] Nadovezujući se na taj koncept, američki Predsednik, pravnik i filozof Thomas Jefferson tvrdio je da su „zakoni Prirode i Bog prirode“ otkrivaju evidente istine da su „ svi ljudi stvoreni jednaki „ u njihovom posedu“ određenih neotuđivih prava“ posebno „život, sloboda i potraga za srećom“. Francuska deklaracija o pravima čoveka i građanina iz 1789. godine kasnije je takođe prepoznala i „prirodna, neotuđiva i sveta prava čoveka“, dodajući da je „konačni kraj svake političke institucije očuvanje prirodnih i neotuđivih prava čoveka“ [65] [4]
Širenje prava nastavilo se i na životinje, a engleski filozof i pravni teoretičar Jeremi Bentham tokom 18. i 19. veka tvrdi da bi mogao doći “ dan“ kada ostatak životinjske tvorevine može steći ona prava koja im nikada nisu mogla biti uskraćena, osim od ruke tiranije“. [66] [65] Lingvista i naučnik iz devetnaestog veka Edvard Paison Evans primetio je da: [34] [4]
“ Tragom istorije evolucije etike nalazimo priznavanje međusobnih prava i dužnosti koje su u početku bile ograničene na članove iste horde ili plemena, zatim proširene na poklonike istih bogova i postepeno proširivane tako da uključuju svaku civilizovanu naciju, sve dok na kraju sve rase ljudi barem teoretski ne budu zamišljene kao ujedinjene u zajedničku vezu bratstva i blagonaklone simpatije, koja se sada polako širi tako da obuhvata ne samo više vrsta životinja već i svako osetljivo otelotvorenje organskog života“.[34] [4]
Usvajanje Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima (UDHR) od strane Ujedinjenih nacija 1948. godine bilo je još jedna prekretnica, potkrepljena verovanjem da osnovna ljudska prava proizilaze iz „činjenice postojanja“.[7] [2] Pokret za prava Prirode zasnovan na ovom uverenju, tvrdi da ako je „postojanje“ osnovni uslov za osnovna prava, ovaj uslov za definisanje ne može biti ograničen na prava samo jednog oblika postojanja i da svi oblici postojanja treba da uživaju osnovna prava. [4] Na primer, etika zemljišta Alda Leopolda izričito je priznala „pravo na nastavak postojanja“ Prirode [6] i nastojala je da „promeni ulogu Homo sapiensa iz osvajača kopnene zajednice u njenog običnog člana i građanina“. [6]
Pristalice prava Prirode takođe tvrde da su društva od ukidanja ropstva, dodeljivanja glasačkog prava ženama, pokreta za građanska prava i priznavanja drugih osnovnih prava nastavila da šire prava paralelno sa sve većim prihvatanjem neraskidivih moralnih vrednosti potencijalnih novih nosilaca prava. [3] [67] I da bi ovo širenje kruga zajednice trebalo da nastavi da raste kako bi obuhvatilo prirodni svet, [6] [68] stav koji je sve više prihvaćen krajem 20. veka i početkom 21. veka. [69] [68] [70]
Pristalice sugerišu da prava koja proizlaze iz postojanja u Prirodi ne daju ljudska prava svim bićima, već daju jedinstvena prava različitim vrstama bića.
Thomas Berri izneo je teoriju da su prava „specifična i ograničena“; odnosno „reke imaju rečna prava“, „ptice imaju ptičja prava“, a „ljudi imaju ljudska prava“; Razlika je „kvalitativna, a ne kvantitativna“. [8] [3]
Proširujući ovu tačku, zajedničko etičko i moralno utemeljenje ljudskih prava i prava Prirode daje pojam koncepta „ko-kršenja“; prava, definisana kao „situacija u kojoj vlade, industrije ili drugi istim postupkom krše i prava Prirode i ljudska prava, uključujući autohtona prava“. [71] [72] Na primer, u ekvadorskoj Amazoniji, zagađenje od operacija bušenja nafte kompanije Texaco (danas Chevron) od 1967. do 1992. godine rezultiralo je epidemijom urođenih oštećenja, pobačaja i procenjenih 1.400 smrtnih slučajeva od raka, a posebno je ugrožavalo domorodačke zajednice. Ove operacije su dalje prouzrokovale više od milion hektara iskrčenih šuma i zagadile su lokalne vodene puteve sa 18 milijardi galona toksičnih otpadnih voda i zagađivača, teško oštećujući nekadašnju netaknutu prašumu izvanrednog biodiverziteta. [71] [73]. Isti ljudski postupci koji su izvršili takve uticaje kršili su osnovna prava ljudi i prirodnih sistema. Tvrdi se da će etičke i pravne teorije koje priznaju oba skupa prava bolje voditi ljudsko ponašanje da prepozna i poštuje međusobne veze ljudi jedni s drugima i prirodnim svetom. [74] Kao i kod priznavanja ljudskih prava, pravnici smatraju da priznavanje prava Prirode menja okvir ljudskih zakona i praksi. [17] [75] Profesor Harvardskog prava Laurence Tribe dalje je teoretizovao da „izbor da Prirodi dodeli bratsku, a ne eksploatisanu ulogu (. . . ) mogao bi nas učiniti drugačijim od manipulatora i podanika koji bi mogli da postanemo“. [76] [77]