ŠTA (bi bilo) ako … BI OZBILjNO SHVATILI ODRAST?

Kontinuirani kumulativni rast je centralni hegemonistički stub popularne ekonomije. Rast – ubrzana pomama za materijalnom proizvodnjom i ekonomskim aktivnostima – smatra se jedinim garantom sigurnosti i obilja za sve. To zapravo ima suprotne efekte.

Organizacioni princip kapitalizma je sa elegantnom jednostavnošću predstavio ekonomski antropolog Džejson Hikel na sledeći način: “Uzimate više nego što vraćate.” Rast je sve u ovoj akumulaciji, stvaranju ogromnog viška obezvređivanjem materijalnih resursa naše planete i rada mnogih – da bi korist imalo vrlo malo ljudi. Danas jedan procenat najbogatijih prisvaja skoro četvrtinu svih prihoda i poseduje polovinu sveg bogatstva.

Dogma rasta je takođe ekološka katastrofa – i na kraju fizička nemogućnost. Iz godine u godinu premašujemo ekološke granice, trenutno na skoro dvostruko većem nivou održive ekstrakcije materijala.

Ali alternativa – odrast – političari desnice i levice smatraju poljupcem smrti na biralištima. Prikazan je kao da donosi užase stalne recesije, štednje i nezaposlenost. Ali, ako bismo ga shvatili ozbiljno, imali bismo svet za pobedu. Odrast znači preusmeravanje našeg sveta da živi u ekološkim granicama. Polazna tačka je da se prirodni svet posmatra kao suštinski, a ne kao „tamo neki”koji treba da bude kolonizovan i opljačkan.

Zatim bismo morali da izbalansiramo korišćenje ekološkog prostora i resursa. Siromašnijim nacijama, gde stanovnici dostižu samo četvrtinu svoje godišnje materijalne granice po glavi stanovnika, dat bi prostor za širenje i razvoj. Oni u zemljama sa visokim prihodima – koji premašuju svoj udeo po glavi stanovnika za skoro četiri puta – trebalo bi da pređu na kulturu deljenja, a ne sticanja.

Fokus, širom sveta, morao bi da se vrati sa povećanja privatnog vlasništva i akumulacije, koje služi samo nekolicini, na povratak na “zajedničku upotrebu” putem inicijativa kao što su: garantovani osnovni prihod, socijalno stanovanje, javne usluge, javni prostori, javni resursi koji bi se delili i spajali zajednice. Susedstva bi mogla da dele stvari koje ne moraju svi da poseduju, olakšavajući atomizaciju u današnjem kasnom kapitalističkom uređenju,koje podstiče neurotičnu prekomernu potrošnju

Usvojena politika odrasta dovela bi do okončanja ekstremnog privatnog bogatstva, a političari bi morali da se pozabave onim od čega obično zaziru – pravičnom raspodelom.

U materijalnom smislu, nastojali bismo da eliminišemo rasipanje hrane. Spasiti samo četvrtinu izgubljene ili bačene hrane bilo bi dovoljno da se nahrane svi neuhranjeni ljudi na svetu. Uređaji bi morali da budu napravljeni da traju – zamislite pametni telefon za ceo život! – i da mogu da se popravljaju.

Ekološki destruktivne industrije bi se smanjile, dok bi se aktivnosti koje su pogodne za planetu, kao što su javno zdravstvo i regenerativna poljoprivreda, povećale.

Vlade bi odbacile BDP, koji uključuje sve vrste štetnih ekonomskih aktivnosti, kao meru ljudskog napretka i umesto toga se fokusirale na pravdu i blagostanje. Ekonomija bi bila usmerena ka društvenim ciljevima, a ne ka suludoj akumulaciji kapitala. Ljubav između vlade i preduzeća bi se završila.

Odumiranje potrošačkog društva bilo bi praćeno spoznajom da sadašnji nivoi prekomerne proizvodnje materijalnih stvari jednostavno nisu neophodni. Rad bi se podelio u smislu onoga što je potrebno, a ne da bi se stvorio profit za nekolicinu. Briga za druge bi bila prepoznata kao suštinski važna za socijalnu ekonomiju i na odgovarajući način nadoknađena. Povećalo bi se slobodno vreme, što bi ojačalo veze porodice i zajednice.

Pogled na svet pravične raspodele takođe bi promenio ekonomske odnose među nacijama, demontirajući trenutni sistem kontinuirane ekonomske kolonizacije bogatog Zapada putem nepravednih trgovinskih aranžmana koji obezvređuju rad i resurse siromašnijih nacija.

Kapitalizam nemilosrdno teži  rastu, jer je zasnovan na oskudici, nikada nije dovoljno za sve. Odrast paradoksalno nudi viziju izobilja i pravde za sve, ako naučimo da živimo skromno, i doveo bi do našeg procvata u svetu u kome su zadovoljene svačije potrebe i ponovo stečena duboka veza sa svetom prirode.

Kako preći preko faze  “to se nikada neće dogoditi”? Vreme je da počnete da pričate i demistifikujete rast, podižući javnu svest. Istraživanja rutinski pokazuju da su ljudi siti kapitalizma i zabrinuti zbog ekoloških pitanja. Vreme je da kažemo: “Postoje odgovori”.

Ovaj članak je iz izdanja New Internationalist za mart-april 2022. Možete pristupiti celoj arhivi od preko 500 izdanja uz digitalnu pretplatu. Pretplatite se danas