Život u ekonomiji odrasta i zašto će vam se svideti

Život u ekonomiji odrasta i zašto će vam se svideti

Istraživanje skupa politika dizajniranih da prilagode ljudsko i planetarno blagostanje. 

Post Growth Institute

Erin Remblance

Elena Mozhvilo via Unsplash

Odrast je razuman skup politika dizajniranih da prilagode ljudsko i planetarno blagostanje uz minimiziranje nejednakosti, siromaštva i štete po životnu sredinu. Priznajemo da „više” ne znači bolje i da, uprkos decenijama ekonomskog rasta, u proseku nismo srećniji. Odrast uviđa da je ekonomski rast u pretežno zapadnim zemljama došao o trošku „nacija u razvoju” i uz ogromnu cenu za planetu i njenu sposobnost da održi život – a sada smo na ivici nezamislive katastrofe.

Svi smo odrasli u društvu u kojem je rast dobar, a zaostajanje – recesija loša. Recesija znači nezaposlenost, finansijske teškoće, sve veće siromaštvo. Zašto bi to neko izabrao? Ali odrast nije recesija. Dakle, kako bi mogao da izgleda svet koji nije opsednut rastom bruto domaćeg proizvoda (BDP)? U svojoj knjizi Manje je više, Džejson Hikel se zalaže za mnoge politike, uključujući:

• okončanje planiranog zastarevanja proizvoda kao što su kućni aparati, tehnološki uređaji, nameštaj, kuće, automobili itd.
• smanjivanje reklama;
• prelazak sa vlasničkog prava na korisničko pravo – mislite na sve „stvari” koje svi mi posedujemo a koji veći deo godine provedu u „praznom hodu”, posebno automobile
• okončanje bacanja hrane;
• smanjenje ekološki destruktivnih industrija kao što su fosilna goriva, govedina, privatni avioni, oružje, plastika za jednokratnu upotrebu, brza moda, šoljice za kafu za jednokratnu upotrebu, velike nove kuće, novi stadioni za Olimpijske igre i Svetske kupove, komercijalna avio-industrija, industrije sa lancima snabdevanja na velike udaljenosti, itd;
• kraće radne nedelje i garancije za posao za svu radnu snagu(sveta);
• dekomodifikacija javnih dobara i proširenje javnih usluga uključujući zdravstvenu zaštitu, obrazovanje, javni prevoz, pristupačno stanovanje, osnovne kvote energije, vode i interneta, javne biblioteke, parkove i sportske terene
• da vlade stvaraju novac, a ne banke, i da ga vlada troši za postojanje, a ne da ga pozajmljuje za postojanje kao što banke trenutno rade;
• smanjenje nejednakosti prihoda i bogatstva
• otkazivanje duga.

Ukratko, život u ekonomiji odrasta podrazumevao bi manje posla, a više zajedničkog vremena. Manje individualnog vlasništva i više deljenja. Manje duga i više usluga koje država pruža svima. To je pristup „povratka korenima” sa više vremena provedenog u prirodi radeći stvari u kojima uživamo sa ljudima sa kojima uživamo, manje vremena radeći da bismo platili stvari koje nam nisu potrebne ili koje često ne koristimo.

Imamo više smisla u našim životima jer imamo veći osećaj zajedništva, saradnje i povezanosti, umesto što smo sada fokusirani na individualizam i neprestano pokušavamo da pronađemo sreću kroz našu sledeću kupovinu.

Stvari koje kreiramo biće napravljene da traju i neće biti zamenjene prerano u ime ekonomskog rasta. Postaćemo više od „ljudskog resursa” koji postoji isključivo radi stvaranja sve više kapitala. U ekonomiji odrasta imaćemo vremena, prostora i sigurnosti da istražimo još neotkrivene delove naše ljudskosti. Saznanje da su naše osnovne potrebe obezbeđene i da imamo ravnopravniju raspodelu bogatstva i prihoda značilo bi da će se društvena anksioznost, zbog potrebe da „držimo korak sa Džounsovima” (stalna težnja da budemo bolji od komšija), smanjiti i da će naše društvene veze ojačati. Cenili bi smo različite stvari u ekonomiji odrasta i drugačije definisali uspeh. Ekonomija odrasta ne mora da znači da se smanjuje i životni stil – zaista  bismo mogli biti bogatiji zbog toga.

Opšte je primećeno da će odrast politički biti teško postići. Ali zašto? Klimatske promene su veliki motivator da se teži ekonomiji odrasta, ali bi svakako i bez toga trebali da težimo da nastavimo ka tome – potpuno je racionalno povećati blagostanje ljudi i planete, a ne jednostavno fokusirati se na rast vrednosti finansijskih transakcija u jednoj ekonomiji. 

Prihvatanje ekonomije odrasta će zahtevati ogromnu kulturnu promenu. U stvari, verovatno ćemo morati da „dekolonizujemo” naše umove i da počnemo da razmišljamo kao domorodačke kulture koje donose odluke imajući na umu sledećih sedam generacija. Australijska vlada ne donosi odluke imajući na umu sledeću generaciju, a kamoli nekoliko generacija. Ali nemojte se zavaravati misleći da je ovo ljudsko stanje i da smo mi pohlepna, sebična vrsta. To jednostavno nije istina. Neoliberalizam – i veštačka nestašica na kojoj kapitalizam napreduje – otkriva tu našu stranu. To je razlog zašto danas imamo vladu na vlasti koja još uvek odbija da se potpiše čak i za najmanje kontroverzne klimatske ciljeve nula zagađenja do 2050.  Ali to je samo jedna naša strana, takođe imamo ogromne sposobnosti da sarađujemo i brinemo jedni o drugima.

Zaista, suprotno popularnom verovanju, ekološki ekonomista Tim Džekson tvrdi da je saradnja, a ne konkurencija, ono što nam je omogućilo da evoluiramo kao vrsta. Ako mislite da je stvaranje ove kulturne promene skoro nemoguće, sačekajte dok ne čujete malo o tehnologiji na koju se umesto toga oslanjamo.

Nijedan od 222 scenarija u Specijalnom izveštaju IPCC-a ne kaže da 1. 5 stepeni zagrevanja projektuje putanju pada BDP-a; zapravo svi oni projektuju nastavak rasta BDP-a. Istovremeno, svi se oslanjaju na kontroverzne količine uklanjanja ugljen-dioksida i/ili na tehnološke promene bez presedana. Čini se nerazboritim, čak i apsurdnim, oslanjati se na tehnologiju koja se „suočava sa značajnom neizvesnošću, kao i problemima održivosti i izvodljivosti” – umesto da smanjimo naše emisije već danas. Uzmite u obzir da kada bi 10 procenata najbogatijih, koji su odgovorni za polovinu svih globalnih emisija, smanjili svoje emisije na emisiju prosečnog Evropljanina (koji jedva da imaju za egzistenciju), mogli bismo smanjiti emisije za trećinu i to bismo mogli relativno brzo da uradimo.

Postoji mnogo dobrih razloga da prihvatimo ekonomiju odrasta, a najmanji od njih je to što možemo postići veći smisao i sreću u našim životima. Ali možda je najvažniji razlog da prihvatimo odrast taj što nam budućnost neće izgledati kao danas. Naš izbor nije „više istog“ ili odrast.

Ne postoji opcija da se nastavi rast ekonomije i materijalni otisak koji se ne može odvojiti od te ekonomije. 

 Ne postoji opcija da se nastavi rast ekonomije i materijalnog otiska koji se ne može odvojiti od te ekonomije. Možemo ili da izaberemo odrast i aktivno radimo na tome, ili da izaberemo kolaps tako što ćemo nastaviti da radimo kao i obično.

Erin Remblance je majka troje dece iz Sidneja. Trenutno radi na smanjenju ugljenika i proučava ekonomiju blagostanja.

Originalna verzija ovog članka objavljena je u Independent Australia pod CC licencom